Svedi sliku na suštinu...
Zadatak je da kroz izmišljeno predstaviš stvarno.
Zadatak je da budeš cool, full, in, out..
Zadatak je da pomeriš ka gore , ili u stranu. Nikako dole.
Zadatak je da služiš.
Zadatak je da otkriješ da li je matfora crvena ili plava.
Zadatak je da sumnjaš u sumnju, i u sebe.
Zadatak je da oprostiš idealu.
Zadatak je reprezentativno ništa.
Zadatak je ;
x + (problem x izazov) = y
Da li ćeš da sagoriš od konačnog saznanja, zavisi jedino i samo od tvog identiteta.
Ako ga imaš , onda je sve potaman. Ako ga nemaš, onda ga praviš veštački, tako što umišljaš da odlučuješ o mogućnostima, suštini i vrednosti nekog drugog.
Susretala sam se na raznim mestima sa takvim pojavama, taman onoliko koliko je bilo potrebno da ne zaboravim zadatak.
Ni u uspehu ni u neuspehu mi nikada nije bilo dovoljno komotno. Smatrala sam da i jedan i drugi treba da imaju jasnu osvežavajuću notu osvešćenja. Kao dobro izbalansirani parfem, udahnut u prolazu i upamćen zauvek.
Tako , krajnji produkti stvaralačkog procesa nisu ostavljali bitne tragove u mom ličnom univerzumu. Ono što jeste ostavljno trag je sam proces.
Za to se vredelo roditi, hodati, disati.
Zbog toga je vredelo nagovoriti druge da rade u moju korist,a za naše zajedničko dobro.
Od sebe očekujem da u budućnosti potpuno odolim demonima uljudnosti i sinhroniciteta. Od drugih ne očekujem ništa od toga. Molim svoje muze da me ne dezavuišu, i da se preterano ne razmeću lebdeći na relaciji; ispravno-prihvatljivo, jer ispravno nije obavezno i prihvatljivo , a prihvatljivo nije vazda i ispravno.
Volim naših 15 godina i sve što je protutnjalo kroz njih.
Perpetuumdance Company
Dobrotvorni Igrokaz 'Hurry up' / UK Vuk Karadžić /
Vidovdan, 2014.
'Neću pisati ono što ne mislim' /Aleksandar Aca Popović/
...ali ću misliti još hiljade stvari koje neću umeti zapisati...
Kada je davno, onaj drugi bradonja, koji je sa poznatijim prvim slovio centralnim trgom mog Beograda, napisao: 'Rad je stvorio čoveka.' sada sa sigurnošću tvrdim da je mislio na STVARALAŠTVO...i s tim u vezi objavljujem: 'Možda nije svakom čoveku dato da bude umetnik - ali samo stvaralac može da bude ljud.(pod ovim pojmom podrazumevam mnogo šire angažovanje/delovanje od umetnosti same - roditeljstvo, solidarnost, dobročinstvo, vešte ruke, strast prema životu uopšte itd.)
IGRA/PLES
...mnogi umniji su veštije definisali praiskonski nagon/instinkt čoveka za igrom, pokretom, emocijom iskazanom na taj način...čak i ako ne:participirate aktivno, već duboko u sebi, ona razgaljuje svaki deo vašeg bića, uporno terajući ga da suprotno svim tzv. 'civilizacijskim normama&tekovinama' skočite sa svog (životnog) sedišta i pridružite se svojoj/svojim srodnim dušama.
MUZIKA/FREKVENCIJA
...sve iznad važi i za stariju, rođenu sestru plesa...uz bitnu razliku da sa vašim minimumom napora dosežete maksimum učinka, u ovom slučaju egzaltiranosti... i što, naravno, dublje&dalekosežnije deliju na sve (preostale) ćeilje koje su zadužene za radost, sreću, veselje a koje su tako duge - a angažovanim delovanjem one iste TZV. gotovo izumrle.
POKRETNE SLIKE/VIDEO
...privilegija 'modernog' čoveka, nažalost u najvećoj meri otuđena/odrođena umetnost od umetnosti same...ne zbog toga što nema prostora iliti mogućnosti da dostigne vrhove već navedenih primadona, već zbog (a sa predumišljajem) svrhe kojoj prevashodno danas služi&robuje (neko će sada pomisliti: 'Pa isto je i sa naukom/tehnologijom.'...a ja ću mu to i potvrditi).
ANSAMBL/TRUPA
...francuska reč (obožavam ga, btw, ali nikako vremena da ga učim) za najmanju, dobro organizovanu, mudro vođenu, jedinicu ljudi koji su spremni da daju sve - a i više od sebe, zadojeni zajedničkom idejom/ciljem, koji žele da po/do_stignu, po svaku cenu/žrtvu...za njih nema tog znoja, vremena, odricanja, požrtvovanja koje, a za:uzvrat ne donosi barem adekvatno - ako ne i veće zadovoljstvo.
...elem, večeras, kako sam seo - tako sam ustao...u nekom zatečenom, možda i urođenom grču...držeći čvrsto (osim za vreme aplauza) novčanik, mobilni i cigarete u jednoj - a drugu ruku kao da nisam ni imao...svaki put - su:očen sa ŽIVOTOM - isto se ponašam...glavu sam, možda par puta, ali samo za nekih 10 do 15 stepeni - a ukoso pomerio, prativši temu na sceni...ta zatečenost traje i sada, dok pokušavam iz svog zadovoljstvom obuzetog mozga da izvučem barem nijanse...u jednom trenutku otkrio sam i epohalnu istinu: Suze radosnice imaju potpuno dugačije kretanje od onih drugih...idu ka krajevima očiju, i ma koliko ih bilo, tu se zadržavaju i ne klize niz lice - kapiram da je to maslo mother nature - da nam se bližnji ne bi dovodili u zabludu da smo tužni...i kad god da vam se ukaže dobra prilika, možete ih prikupiti spoljnom stranom kaži:prsta...potpuno bezbedno (pod uslovom da živite u uverenju - poput mene - da baš u tim trenutcima, baš neko, baš gleda u vas, pa glasno kaže: 'Vidi, ovaj plače!'
...ovo je za mene ultimativni doživljaj, ove, tužne&podjednako ružne 2014...i večeras...svi gore:navedeni - a u pokušaju objašnjeni - pojmovi bili su na vrhu moje piramide... čije je postojanje, već povratak kući, kroz 10minutnu šetnju i pokušao da sruši (nećemo ovog puta navoditi primere - nije ni vreme, a ni mesto)...ali znam da sam kroz špalir ne:kulture, ne:umetnosti i ne:života...prolazio zadovoljan, hrabar i ne:prisutan, poput samo zaljubljenog čoveka (mu).
PS ...a Svetlana će znati ko...iako nije red izdvajati, znam, al najmoram...ona je nešto najposebnije...zagrljeni pokreti Pine/Čaplina/Kćerke radosti (ovo razaznaju samo očevi istih).
/Andrej Zlatković/
INTERWIEV
PLES ŽIVOTA
SENSA (2014)
1. Ples
je vaša prva ljubav. Kako je do toga došlo, da li ste stvarno mislili da će
ples postati vaš život?
-Ne postoji mesto u mojoj memoriji , na kojem
je u nekom trenutku postojala neka druga opcija, mogućnost, ljubav... Zapravo
kada premotam film u nazad, taj trenutak
„kada je TO došlo“- ne postoji. Koliko postojim ja toliko postoji i To.
„To“ je jedan žestoki mix različitih sadržaja i energija koji sam ja najlakše i
najsrećnije umela da iznesem kroz pokret, kroz ples, i kroz muziku. Danas
smatram velikom srećom duboku
ukorenjenost tih sadržaja u sebi , jer u tom smislu nikada nisam imala dileme, ko sam, šta je moja vokacija , i čime treba da
se bavim u životu. Svaki moj korak od najranijeg detinjstva do ovog trenutka,
je jedan kodirani ples, za koji još uvek nisam sigurna gde tačno treba da me
dovede. Iako je život postavljao veoma teške prepreke i iskušenja na mom
putovanju kroz njega, nikada nisam ni
pomislila da mogu da opstanem u nečemu drugom što nije umetnost, što nije kreacija,i nije igra. Bilo je samo pitanje trenutka i
optimalnih okolnosti , kada i na koji način će se taj impuls obznaniti
2. Vaš
Centar za umetnost pokreta slavi 15. godina postojanja. Sad se može reći da ste
već duboko formirali svoj identitet.
-Kada se pomene postojanje ja se
uvek malo rastužim,jer postojati u mestu i vremnu gde je postojanje bilo čega,
veoma relativan i nejasan pojam, ne
donosi baš spokojstvo u duši. Ipak, Centar za umetnost pokreta PERPETUUM
postoji 15 godina, i u tih naših 15 godina je spakovano mnogo raznolikog
prtljaga. To je zapravo jedna riznica od neprocenjive vrednosti koju je teško
opisati.Mnogo je mladih ljudi prošlo, i svako je utkao delić sebe u taj
Pereptuumobile čiji rodjendan se
spremamo da proslavimo.
Meni samoj teško
pada određenje identiteta nečega čiji sam sastavni deo,jer iznutra je sve mnogo drugačije i kompleksnije
nego kada se posmatra spolja. Ali, možda nas izreka ’Nomen est omen’ najlepše
opisuje. Mi smo jedan samopokrećući mehanizam koji stvara više energije nego
što je u stanju da potroši. Nesebično je
delimo svuda i svima.
3. Kako
doživljavate bavljenje plesom kao izvođač, a kako kao koreograf?
I jedno i drugo je izazov. Hod po oštrici
brijača. U oba slučaja na određeni način morate da se poistovetite sa drugom
stranom,da dobro oslušnete i osetite tanani podtekst koji druga strana nosi, i
da ga osvojite.Da ga proslavite. Metaforički
to od prilike tako izgleda. Odnos igrač-koreograf često biva više od pukog profesionalnog angažmana,jer je materija kojom se bavimo u našem radu
tanana,pa je i odnos takav. To je neminovnost.
I u jednoj i u drugoj ulozi uvek imate puno
toga da otkrijete, saznate, naučite,uvek se po prvi put srećete sa nekim
stvarima, iako ste ih procesuirali mnogo puta,uvek je iznenađenje, uvek je
uzbuđenje, uvek nailazite na tačke iskušenja i tačke uzleta.
Kada sam odlučila da „stanem sa druge strane
rampe“, moja koreografkinja i dugogodišnja učiteljica mi je rekla: Nemoj ni da
pomisliš da si sada postala nešto bitno.
Kako oni budu rasli (moji igrači), tako ćeš
rasti i ti. Učenje tek počinje!“
I tako,ja sam zapravo i dalje samo jedan učenik...Nadam se dobar.
Svaki učitelj ima svoju posebnu ulogu. Makar i da vas nauči-kako ne treba.
Ja sam najduži
vremenski period provela uz gospodju Dubravku Maletić, pa je nekao njen uticaj
na mene i najdominantniji. Nije u pitanju samo vremenski faktor u ovom slučaju,
vec ponajviše kompleksna ličnost gospodje Maletić.Ona je
zapravo bila moj prvi Zen učitelj.
Čudesna, hiperinteligentna, obrazovana,bespogovorna, drugačija, i kao takva,
naravno -uglavnom neshvaćena od većine. Nikada stroga. Ona je definitivno
„utvrdila“ moju dijagnozu, i dodatno me
inficirala virusom plesa, bez mogućnosti izlečenja.Otkrila mi je tajnu
dešiforanja umetnosti,pocepala me na komade, i narednih 13 godina koliko sam
provela kod nje,pažljivo pratila kako se sama sastavljam. Raritet je
imati takvog učitelja.
Moj rad sa učenicima,za mene je jedna
apsolutna blagodat. Tu ste uvek direktno i neposredeno na vrelu života,i ako
ste toga svesni,možete da osećate samo duboku zahvalnost za mogućnost učešća u
tom velikom činu.
Na to bi bilo lako odgovoriti , isto kao na
pitanje-šta je starije: kokoška ili jaje?-
Ples je toliko tesno povezan sa muzikom, da je
tu granicu često, veoma teško identifikovati. Prosto smo navikli da to dvoje
idu zajedno, ruku pod ruku.Čak i kada se ples odvija bez muzike, u toj tišini koja ga okružuje možete prepoznati
i melodiju i ritam, koji ga prožimaju, opisuju, opravdavaju...To je jedna
čudesna, oplemenjujuća, i dopunjavajuća
sinteza, s tim što je muzika nenadmašna u svojoj samodovoljnosti.
Muzika je stvar po sebi, i kao takva oduvek je
bila inspiracija i pokretač za mnoge druge pojave, koje imaju svoje uporište u
umetnosti.
Zahvaljujući svom dugogodišnjem bavljenju
njome, na različite načine, imam tu mogućnost i veliko zadovoljstvo da samostalno
kreiram muzičku tj. zvučnu podlogu za svoje plesne predstave. To je ogroman
posao,ali i neopisivo zadovoljstvo.
6. U
vašem opusu našla se i joga. Hoćete li da podelite sa nama kako to uklapate u
vašu praksu.
Yoga se
niotkuda pojavila u mom zivotu, nekako uporedo sa baletom. Veoma
rano.Toliko rano da , tada o tome nije bilo apsolutno nikakve svesti. Ni
znanja.Ni razumevanja. Gledajući iz danasnje perspektive, i sa jedne dobre
vremenske distance, moj susret sa Yogom je bio kao susret sa bliskom dusom , koju iz pocetka ne prepoznajes, ali
je pratis sa nejasnim ali potpunim
poverenjem, jer shvatas da ona zna
apsolutno sve o tebi! Moj susret sa Yogom- susret sa sobom!
Poslenjih par decenija Yoga je izvršila duboki prodor ka , i, u zapadnoj
svesti, i u tom smislu je dotakla mnoge
sfere i delatnosti savremene zapadne civilizacije. Njen udeo i utaicaj
je evidentan i u plesnoj umetnosti. Danas, u svetu gotovo da ne postoji ozbiljan edukativni
plesni centar, u kojem Yoga nije zastupljena kao oblast i disciplina koja se
paralelno praktikuje, uz plesne tehnike, kao jedna značajna komponenta u
očuvanju i negovanju, kako telesnog ,tako i mentalnog aparata. O značaju,
koristi i ostalim benefitima Yoge mnogo se govori, piše, propagira te o tome ne bih posebno govorila.
U našem studiju, Yoga je od početka bila uklopljena u redovan
proces rada, kako u okviru plesnih sekcija, takođe i kao samostalna grupa ,
otvorena za sve koji žele da se posvete sebi, svom fizičko-emotivno-mentalnom
uravnoteženju, istraživanju svojih sopstvenih neistraženih mogućnosti, i
podizanju svog zdravsvenog i ukupnog životnog
bilansa na jedan viši nivo.
7. Šta
je za vas sada značajnije – igra ili joga?
„Kada se plesčica
posvećuje igri, slavi se Yoga njenog odnosa.“ Ovaj citat, je možda nalepši
odgovor na ovo pitanje, koje mi inače često postavljaju. Za mene je to ista
stvar.
I jedno i drugo je
posvećenje , ujedinjenje...duha i tela,ili možda jedinstvo odnosa prema oboma.
Sa godinama igra u telu se stišava, dobija neke mirnije oblike, plesački vek
je nažalost ograničen, sa druge strane
Yoga praksa sa godinama dobija na kvalitetu,
plamen se pojačava i
pročišćava. Dobro je osvestiti taj prelaz kao jednu kvalitativnu promenu. Ništa
zapravo ne prestaje, samo se jedan oblik pretapa u drugi. Uvid u to je ono što
je jedino značajno.
8. Svi
smo mi na svom putu. Šta vama pomaže da održite duh?
Ko koga zapravo održava? Duh je stariji, on je taj koji sve omogućava, koji nas podržava i održava,oblikuje,nosi,
iskušava,podučava... mi smo tu da ga ispratimo, ili da svojim oglušivanjem o
njegov glas upropastimo sve njegove
sadržaje i dobre namere. Čovek može proživeti svoj vek podnošljivo ,pa čak
i veoma zadovoljno prema merilima trendova prosečne većine , ali na
kraju će se osećati kao da nije ni živeo,
kao da je propustio nešto veoma bitno. To nešto ’veoma bitno’ je upravo duh,
odnosno bliski kontakt sa njime, jedan
kvalitetan sinhronicitet. Nije lako , ali u konačnom ishodištu
lakše je
nego bilo koja druga solucija.
9. Vaša
poslednja predstava koja je ponovo izvedena na sceni UK Vuk u decembru je –
„Zen - ni reč ni ćutnja“. Kakvu inspiraciju nalazite u filozofijama Istoka?
Pragmatizam je ono što me najviše privlači u
filozofijama Isotka. Sve što ti treba,
doživi sam! Nema posrednika, nema
demagogije. Za razliku od Zapadnih filozofskih pravaca koji se svi do jednog
bave promišljanjem,Istok insistira na potpunom
isključenju uma kao posrednika u procesu spoznaje. Zen je naročito striktan u tome. On odbacuje sve. Pisanu reč. Sam um. Jedino na
čemu insistira je ,lično iskustvo, i potpuno prisustvo u iskustvu, u svakom
njegovom fragmentu. U svojoj spoljasnjoj formi Zen je prepoznatljiv po svojoj
vrhunskoj i nenadmašnoj jednostavnosti i minimalizmu kojem se nema šta dodati. O tome upravo i govori naša predstava- Zen-ni reč, ni
ćutnja- koja je inspirisana Zenom, i radjena po drevnoj priči -10 slika čuvanja
vola-Zen učitelja Kakuan-a.
10 slika je zapravo, 10 stupnjeva koje čovek
mora preći u kroćenju i razobličavanju svog ega i ego-programa, koji je duboko
utisnut u njemu,kako bi spoznao istinu i dostigao potpunu slobodu.
10. Ovo
je časopis za srećniji život. Šta mislite da je sreća za umetnika?
„Umetnik nikada nije zadovoljan.Nijedna vrsta
sreće mu nije poznata.
U njemu
živi jedno neobično, božansko nezadovoljstvo, blaženi nemir koji ga drži na
putu i čini življim od ostalih ljudi.“
To je sreća!
 |
-Ljudsko telo nije gomila mesa i kostiju.
To je jedan izuzetno sofisticirani mehanizam.
Pokret koji stvara je krajnji proizvod
mnoštva informacija i energija..-
INTERWIEV
City magazine (jun 2010)
Telo je čudesan instrument
“Za mene je ples kretanje kroz univerzum. Možda rogobatno zvuči, ali to mi je prva misao kada spomenemo ples”, prijatnog glasa i kroz osmeh kaže za City magazine Svetlana Đurović, direktorka i koreografkinja Centra za umetnost pokreta Perpetuum. Savremnom igrom Svetlana Đurović počinje da se bavi u dvanaestoj godini u studiju našeg doajena i pionira svremenog plesnog stvaralaštva - Dubravke Maletić, koju izdvaja kao svog najbitnijeg učitelja. A pocelo je.....?
Centar za umetnost pokreta PERPETUUM ( prvobitno MADLENIUM) je osnovan u septembru 1999 god. u Beogradu, kao ne zavisna ne profitabilna umetnička organizacija,čiji je glavni cilj podrška kreativnosti i edukacija mladih u sferi savremenog plesa.Centar je od samog početka u svom radu forsirao različite vrste veština koje danas manje ili više egzistiraju u plesnoj umetnosti,pružajući svojim polaznicima širok dijapazon izbora,i stvarajući, na taj način jednu solidnu osnovu za dalja individualna usavršavanja i nadgradnju.U okviru centra postoje radionice za: savremenu igru,klasičan balet,jazz dance, yogui,gimnastiku sa akrobatikom. Posebano smo posvećeni radu sa mladima koji imaju veće aspiracije prema savremenoj plesnoj umetnosti ,i očekuju da budu prepoznati i podržani u svom stvaralačkom radu.Kao rezultat ovakve koncepcije,već na samom početku našeg rada formirana je igračka trupa,PERPETUUM DANCE COMPANY,koja na najbolji način prezentuje naš edukativni i kreativni rad, na najeminentnijim svetskim i domaćim scenama.Osim navedenih aktivnosti centar se bavi još nizom delatnosti, koje su bazirane na širokoj saradnji i povezivanju sa plesnom zajednicom kako u našoj zemlji takodje i u svetu.
-Koje ste nastupe i gde imali u poslednje vreme?
-Imali smo nedavno dve premijere novih predstava,prilicno tesno prilepljene jednu za drugu , sto bas i nije obicaj,ali tako nam se zalomilo.Visak inspriacije. Prva je bila ANIMAL FARM (Orwell) u decembru mesecu prosle godine, a pocetkom maja predtsava SOMNABULIA ,koja je zapravo work in progress...neka vrsta pilot projekta od kojeg cemo tek napraviti finalno i fatalno :) delo. Ove godine se nismo maknuli van zemlje zbog finansijske situacije, koja je nekome majka nekome maceha...nama ispade ovo drugo...nismo otisli u Mexiko po drugi put, i ako su tamosnji organizatori bili uporni da nas ugoste. Planiramo gostovanje u Nemackoj naredne sezone i jos svasta ,ako bude bilo izvodljivo.
-Šta biste izdvojili kao najbitnije aktivnosti vašeg Centra?
-Ako bi upornost mogla da se podvede pod AKTIVNOST, ja bih navela to! Ni od cega stvoriti nesto. Sve ostalo je deja vu. Eto time se bavimo. Vrlo uspesno.
-Kakvi su vam planovi? Gde ćete nastupati, odnosno šta je sve u planu do kraja ove godine?
-Planovi..? Da postanemo,najgledanija , najplacenija i najrazmazenija Plesna kompanija ,u regionu bar.Da nas drzava konacno istinski i ozbiljno podrzi u nasim nastojanjima i stvaralastvu koji su vec 10 godina jako ocigledni i nepromenjivi u pogledu one, vec pomenute UPORNOSTI, cak i onima koji ne zele da nas sagledaju. Dakle, plan nam je da zivimo kao nase kolege koje dolaze sa raznih krajeva planete svakog aprila na Beogradski festival igre...Dostojanstveno...bar!!
- Kada ste vi počeli da se bavite plesom i kako ste se razvijali kao umetnica?
Ja igram otkada znam da sam Ja. Moj umetnicki put je uzasno dzombast,krvav,i ispunjen mnogobrojnim iskusenjima.Dobar je za film , recimo. Nikome ga, ne bih pozelela.Ipak danas sam tu gde sam.I udobno mi je, kako god oskudno bilo.Zato sto umem da vidim ispod i iznad.Ples je samo jedan od pravaca kojim se krecem.ALi osnovni.Znakovi pored puta su muzika, slikarstvo,pisana rec....U konacnom ishodistu sve nadje svoje mesto.
-Koliko ljudi kod nas poznaju pojam plesa, i kako mislite da oni doživljavaju igru?
-Mi smo "igrajuca" nacija. Vrvimo iznutra svacim... Nama je instinktivno sve jasno.Ipak,ne bih se usudila da govorim o nekom generalnom dozivljaju igre. Pokret...kretanje...je vrlo intimno podrucje komuniciranja...izrazavanja.Koliko god generalizovali ples i stvaralastvo nastalo pokretom,ispod tog gornjeg sloja,nalaze se suptilni nivoi,toliko suptilni ,da ih jedinka vremenom,i radom na sebi, postepoeno otkriva, iznendadjujuci se svojim sopstvenim otkricima sebe.
-Da li ples oslobađa i na koji način?
-Ples oslobadja, puni i nadgradjuje.Ovo je pitanje koje zahteva i ima obiman odgovor, a ovde nema mesta za elaborat adekvatan ozbiljnosti i sirini pitanja. Ako imamo u vidu da je ples po svojoj sustini jedan od vidova neverbalne komunikacije, sama ta cinjenica mnogo govori o plesu kao "punjacu", "ispraznjivacu","osvescivacu"....Na pr. ako uzmemo da je sve oko nas i u nama energija u razlicitim oblicima (ne)materijalnosti, zamislite samo kakav energetski tornado stvara telo , tj bice koje igra?! Zamislite tu sliku i odgovor na ovo pitanje ce se objaviti sam..
-Da li ples povezuje ljude i na koji način?
-Zanimljivo je koliko ples moze da poveze, ali i da razdvoji ljude. Jednostavno bliskost neophodna plesnoj razmeni materije, nije bas lako i jednostavno ostvariva svakome sa svakim. To se najbolje moze videti i osetiti u duetskim igrama.Nekim partenrima nije potreban ni vizuelni kontakt da bi bili harmonicni i sinhroni u svojim razmenama.A nekima....! Kod nekih je inkopatibilnost toliko jaka da prosto ne mogu da egzistiraju u istom prostoru. Igrati , znaci zapravo, skinuti sve sa sebe i biti ono sto po svojoj sustini jesi,a to uopste nije lako .
. Koliko je sloboda u vezi sa igrom?
-Sloboda je pojam koji u nasem jeziku tj, poimanju ima mnoga znacenja koja se krecu od kranjenjg + do krajnjeg -. Stekla sam utisak,da se covek zapravo boji slobode, jer je izgubio secanje na njeno pravo znacenje.Covek zapravo sebe neprestano ukalupljuje i gura u neke cudesne okvire, za koje smatra da mu,na ovaj ili onaj nacin obezbedjuju slobodu.A zapravo je suprotno.Mnogo puta se iznenadim kada mi na cas dodju osobe, koje deluju i ponasaju se oslobodjeno...slobodno. Telo je cudesan instrument.Sve pamti.Sve belezi. Vrlo cesto pokauzuje sputanost,grc,strah,otupelost, frustraciju.....ispod sjajne maske kozera, zavodnice,pragmaticarke,retoricara....I sloboda se uci. A ples je mozda najbolji ucitelj za to..
-Da li plesači „upoznaju“ sebe i svoje telo u potpunosti baveći se plesom?
-Sve zavisi od licnih afiniteta, percepcije, predanosti ...Kao i u svemu. Medjutim, sigurno je da ljudi koji su se bavili ,ma kako i ma koliko ,ma kojom vrstom plesa,imaju jedno "vidno"polje otvorenije od onih koji nikada nisu stupili na tu stazu. Vi ste kao plesac apsolutno zavisni od svog tela. Cesto se desava da se mnogi "prvi put" u plesnoj sali susrecu sa svojim telom kao zasebnim entitetom, iako ih to isto telo nosi i pokrece,stiti ili izdaje u raznim zivotnim situacijama. Taj susret moze biti bujan i mocan ,kao sa prvom ljubavlju, a moze biti i pitanje: ko si ti meni? Meni su licno mnogo interesantnije mentalne spoznaje i otvaranja.Tu je izvor.Kada odatle krene,telo nema izbora nego da pronadje nacin da odgovori.
-Koliko vi poznajete svoje telo?
-Jako dobro. Vrlo rano mi je skrenulo paznju na sebe i na neophodnost svakog svog segmenta.Zapravo me je primoralo da ga sagledam i osvojim. Krenulo je iz borbe to nase upoznavanje.Sada smo u harmoniji, ukoliko se o harmoniji moze govoriti u ovim ovde uslovima. Cesto bezimo u prirodu, moje telo i ja. Tamo pokusavamo da se prisetimo i budemo ko zapravo jesmo.
-Da li kroz ples spoznajete svoje plesače? Ulazite li im na taj način u „dušu“?
-Naravno. To je neminovno, ali i neophodno da bi mogli da komuniciramo na nekim drugim frekvencijama .Ali! Nikada ne ulazim bez kucanja i poziva iznutra. Dusa ,zapravo izlazi sama.Nekada burno i revolucionarno,nekada stidljivo i saplitcuci se, nekada dugo cuti i pomno posmatra iz treceg suterena...ali se svakako uvek pokaze.Cudesna , jedinstvena, i neponovljiva. Ne bih to cak ni nazvala upoznavanjem.Pre,predavanjem. Ima jedan malo poznat Egziperijev text koji uvek nosim u sebi dok radim.Zapravo me on vodi u susret novoj dusi: "Moja moć nije u tome da ti bilo šta predočim, ni da ti ukažem na lažnost tvog jezika, jer on i nije lažan,već, nepodoban. Moje je da te jednostavno povedem u šetnju u kojoj koraci jedan drugome slede.Da te posadim na planinu na kojoj su tvoji sporovi razrešeni, i da te ostavim da sama za sebe od toga sačiniš SVOJU istinu. "
-Koliko su vam bitni pokreti ljudi sa kojima komunicirate i da li vam oni govore o osobi?
-Umece citanja fizionomije, gestikulacija, izraza lica,stava tela...je staro umece.Drevni Japan je na pr. imao maestralna fiziognomska ucenja. Nista novo , zapravo nije izmisljeno u ovom svetu.Knjiga zivota je svuda oko nas,samo sto mi ne umemo da je citamo. Pretrpani smo i blokirani informacijama koje maskiraju stvarnost. Ljudsko telo nije gomila mesa i kostiju.To je jedan izuzetno sofisticirani mehanizam.Pokret koji stvara je krjanji proizvod mnostva informacija i energija.Mislim da svaka sezibilnija osoba ume da prilicno jasno iscita poruku koju mu kretanjem salje drugo bice.Pa i kada je ta kretnja-mir.
-Šta sve može da se „isčita“ iz pokreta neke osobe?
-Koliko su nase kretnje nasa licna karta , jasno je iz cinjenice ,da postoje citavi timovi strucnjaka koji obucavaju na pr. visoke politicare, menadzere,i razne druge predstavnike odredjenih profesija, u kojima je bitno da licni stav odaje sliku sigurne, dobro integrisane , stabilne i dominantne licnosti.Prilicno bizarno zvuci, ali je tako. U plesnoj umetnosti , mi se bavimo izmedju ostalog i oslobadjanjem inhibicija ukoliko ih ima, (a skoro uvek ih ima) i njihovim preobracanjm u estetsku formu. Ples je nepatvoreni govor duse.Pogledajte jednu igracku rolu ,u interpretaciji dva izvodjaca i sve ce vam biti jasno!
-Koliko je bitno da se mladi ljudi bave plesom?
-Za mladog coveka je bitno da se bavi bilo cime sto pozitivno angazuje i stimulise njegov um, duh i telo. Ako je njegovo opredeljenje ples, to samo govori o jednoj posebnoj senzibilnosti kojoj je potrebno nesto druagacije polje delovanja. Da sam na mestu sa kojeg mogu da uticem na oblikovanje svesnosti omladine, uvela bih ples (u najsirem smislu) u sve obrazovne institucije.Narocito osnovne! Takvi programi postoje u mnogim tzv. visokorazvijenim zemljama, i sve vise se koncipiraju tako, da budu deo obaveznog obrazovno-vaspitnog programa.
-Može li se povući granica između modernog plesa i baleta?
-Tu granicu su odavno vec postavili neki ljudi koji su sada vec lagenda. I dobro je da je tako.Klasican balet je veoma specificna vrsta plesa,sa vojnicki uredjenom formom,u kojoj nema odstupanja ni za milimetar.Mi se kao gledaoci divimo savrsenstvu i cistoti forme, lepoti i prozracnosti pokreta iza kojih stoji divovska energija i snaga, i tezak rad. To je apsurd.Apsurd lepote i lepota apsurda. Tu je ostao zarobljen duh jedne epohe ,u kojoj je klasican balet i nastao. Danas to deluje vrlo romanticno,opustajuce, nevino i ljupko.Savremena igra je tipican odraz i pokazatelj duha vremena u kojem se "odigrava".Njena lepota je u tome sto nema granica, i sto je dozvoljeno sve sto nigde nije dozvoljeno. Stilovi igranja se menjaju onako kako diktira duh vremena.Sve tece, sve je u pokretu,nema kraja, nema granica...Kada posmatrate hronoloski razvoj savremene igre u poslednjh 100 godina, potpuno vam je jasno sta se desavalo okolo po svetu, a to nas opet vraca na prethodna promisljanja o pokretu kao nacinu i sredstvu izrazavanja...
-Kako komentarišete što se poslednjih godina pojavljuje sve više plesnih trupa, kao i sve više plesnih stilova?
Nisam sigruna da li je to VISE. Mozda je vise vidljivije, iz razloga koje sam vec navela. Mozda nama ovde u Srbiji deluje da je vise, zato sto smo mi ovde nekako autisticni u tom polju delovanja i okrenuti ka nekim drugim stvarima, ali u svetu je oduvek bilo mnostvo trupa,stilova,tokova, previranja, istrazivanja....U tom smislu mi smo u mladjem kamenom dobu, ali se individualno borimo da "globalizujemo" nasu umetnost.
-Rekli ste da je problem to što kod nas nema ustanove koja će se baviti plesnom edukacijom ljudi. Zašto ne postoji?
-Zato sto ima previse pametnih a manjak pragmaticnih.
-Može li se to promeniti i na koji način? Šta je sve za to potrebno?
Potrebno je izmeniti svest ucesnika u prici, koja funkcionise po principima ego-manijastva. Usmeriti je iz otrovne zabokrecine ka altruizmu. To je bojim se, nemoguce, ali je jedino tako moguce. Primer propasti Beogradskog plesnog centra,projekta,koji je umro pre nego sto je zaziveo, i koji se trebao pretvoriti u I Srpsku instituciju za savremenu umetnicku igru,( Prvu u istoriji zemlje Srbije!!!) je najbolji , tj. najgori dokaz koliko smo zatrovani egomanijom.
-Kada biste imali moć da nešto promenite kada je ples u pitanju, šta biste prvo uradili?
-Na to sam vec odgovorila ... Promenila bih sve!
-Šta trenutno radite i kakvi su vam planovi do kraja godine?
-Trenutno se bavim sobom. Cistim prostor oko sebe i u sebi, da bih u sledecu sezonu mogla da udjem koliko - toliko korisna i sebi i drugima. Sticaj okolnosti, koje je neko iskonstruisao , doveo je kompletnu Beogradsku plesnu scenu, u corsokak, sto je katastrofalna greska, koja ce se jako tesko ispraviti.Ako se uopste ispravi. PERPETUUM DANCE COMPANY jeste nezavisna organizacija, koja 10 godina krci i trasira svoj put i poziciju , kako u domacem tako i u svetskom kulturnom i plesnom miljeu. Ali ne zavisiti , ne znaci i ne ocekivati i ne nadati se... ne biti deo jedne zajednice.Jako je tesko raditi iz pozicije "vecitog mladozenje". Zato cela nasa prethodna prica nekako pada u vodu , jer kada mlad covek pozeli i resi da svoje kapacitete stavi u sluzbu umetnosti igre,ispred njega se otvara samo ambis koji ce ispuniti jedino ako ima enormnu stvaralcku i zivotnu energiju, i nesalomivu volju. Da li je to prevelika zrtva? Sta mislite...?
Ivana Hibner
City magazine
EFEKAT LEPTIRA ( Grad 2008)
Koliko daleko mogu umetnici i intelektualci da odu, a da
njihov umetnički integritet ne bude ozbiljno ugrožen? Ponekad , gotovo ni da
mrdnu...Vrte se po krugu...prepisuju jedni od drugih...migolje se i
meškolje...zaigraju se u medjusobnim nadmudrivanjima...a vreme protiče...događaji se kotrljaju...epoha menja
svoje lice i naličje...
Umetnik bi po nekoj
zdravorazmskoj definiciji trebao da bude onaj..(bar je oduvek bivao) koji se
prvi usuđuje da javno definiše i opiše stvarnost.Onaj koji prvi napada.
Onaj koji prvi preti oblicima,
zvukom,bojama,rečju,pokretom,jezikom....Kakva je to potreba umetnosti da prikaže i razobliči stvarnost koja je najčešće prikrivena ili ispeglana
kompromisima?Zašto umetnost ima potrebu
da vlada spoljinim svetom putem svojih unutrašnjih istina...? A masovna
kultura? To je tak priča za sebe.Masovna kultura je samoinicijativno proždrala
prefix-masovna , i postala -kultura sa velikim K.Muvajući se po svetu posednjih
nekoliko godina , sa uzasavanjem sam shvatila u punom smislu značenje tog, termina.Ceo
svet je totalitarno ustrojen u neku vrstu jednobraznog šareniša.Gde god se
mrdnete,na koji god meridijan,sve je isto.Devojke iz nekog sela u podnozju
Popokatepatla, koje ne postoji ni na lokalnoj mapi, izgledaju potpuno isto,
ponašaju se potpuno isto i slušaju istu muziku kao i devojke
po kafićima na Obilićevom Vencu...
Kulturna (pre)dominacija bogatog zapdnog sveta je napravila toliko poravnaje u
kulturnom,umetničkom i sveopštem miljeu čovečanstva,da čak i oni najhrabriji i
najinventivniji više ne prepoznaju vrata koja vode napolje..na svež vazduh.Jedino
još možda u zemljama takozvanog Trećeg sveta, postoji ono netaknuto, izvorno ,
sirovo....stoga je sve više onih koji hrle u ta područja na
pročišćenje i životonosni doping, ne bi li održali u
kompaktnom stanju ono malo zdarvog razuma koji je na izdisaju, pod enormnim
pritiscima što masovne kulture, što shizofrenije potrošačkog stampeda,što
ekonomskog egomanijštva i sličnih apokaliptičnih
trendova.
A, počela sam o umetnosti...
Ponekad mi se čini potpuno besmislenim čeprkanje po ćoškovima sopstvene duše, i izbacivanje tog
materijala u arenu.Čemu sve to?Sve više hvatam sebe u zamku koju sam samoj sebi
postavila, da, dok stvaram, sumnjam najstrašnije u to što stvaram!Stvaram
sumnju umesto veru, i shvatam koliko sam
i sama nagrižena i oguljena svim i svačim...a usuđujem se da i dalje stvaram
misleći da je to ipak na neki način korektno.Kao pasionirani konzument različitih i
mnogbrojnih što kulturnih, što umetničkih što edukativnih proizvoda imala sam,
nebrojeno puta priliku da vidim...čujem...osetim...kada autor u agoniji
sopstvene nemoći,alavosti ili neznanja, vara i sebe i druge.Naročito druge...I
opet se postavlja pitanje sa početka ovog teksta: Koliko daleko mogu da odu
umetnici i intelektualci a da njihov integritet ne bude ozbiljno ugrožen?Ili
bolje obrnuti pitanje-da li mogu igde da odu.....
LEPOTO–BUDI OD KAMENA ( Grad 2009)
Washington Post je, kao deo sociološkog eksperimenta o
percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima, organizovao incognito svirku,cuvenog
violiniste svetskog renomea,Joshue Bella
na stanici metroa u Washington ,
DC
Dakle...Priča ide ovako:
Stanica metroa, hladnog januarskog jutra 2007.g. Čovek na
violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta.Za to vreme, približno 2.000 ljudi
prodje kroz stanicu, većina na svom putu ka poslu.
3 minuta nakon što je počeo sviranje,
sredovečan čovek primećuje muzičara koji svira. On usporava korake, zaustavlja
se par sekundi, a zatim žurno odlazi svojim poslom.
4 minute kasnije:
Violinista prima
svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, i bez zastajkivanja, nastavlja hod.
6 minuta kasnije:
Mladi čovek se
naginje preko ograde da ga čuje, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.
10 minuta kasnije:
3-o godišnji
dečak se zaustavlja ali ga majka odvlači žureći. Klinac zastaje da ponovno
pogleda violinistu, ali ga majka vuče i oboje odlaze žureći. Nekolicina druge
dece je pokazala interesovanje. Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje
dete da produži.
45 minute kasnije:
Violinista
svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i kratko slušalo. Nekih 20-ak
ljudi su dali novac, ali su produžili bez zaustavljanja. Svirač je sakupio
ukupno $32.
1 sat kasnije:
Muzičar
završava svirku i nastaje tišina, što takođe niko ne primećuje. Niko ne
aplaudira, niko ne daje bilo kakvo priznanje.
Prava istina:
Niko nije znao
da je muzičar u stvari bio Joshua Bell,
jedan od najvećih violinista današnjice!. Svirao je jedan od najtežih komada
ikad napisanih, na violini vrednoj $3.5 miliona dolara!Samo dva dana pre ovoga
Joshua Bell je rasprodao koncertnu salu u Bostonu gde je prosečna karta bila
$100.
Postavlja se
pitanje:
"Da li u uobičajenom okruženju, u nezgodno vreme, uopšte
prepoznajemo lepotu? Prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu? Koliko
snobova ima među nama koji idu na koncert plaćajući preskupe karte, a to isto
ne prepoznaje na ulici?"
Čemu umetnost?
Zanimljiva priča,jel da? Ali nekako, ne previše neobična.Zar
nismo svedoci,gotovo svakodnevno,ovako paradoksalne i izvitoperene situacije.Populizam
ili elitizam that si the question! Momenat u kojem sada zivimo i mesto na kojem
takođe to isto pokušavamo da činimo, je upravo taj i to, u kojem ove dve
kategorije ili struje vode ogorčenu borbu.S tim što elitizam ima sofisticiraniju
podršku, a ovom drugom je prepuštno područje subculture, da se popullusu zamažu
oči.U jednom i u drugom slučaju trpe oni zbog kojih se umetnička dela i
stvaraju. Eklatantne vrednosti ostaju nedostupne u oba slučaja.U prvom zbog love,u durgom zbog
promašaja.
Propovedati umetnost i kulturu masama sada je jednako nepoželjno kao pre 50 godina priznati
da nisi član KP. Sa druge
strane,novonastala elita, nastala iz velikog praska,a ne evolutivnim
razvojem,trasiranim radom i ineventivnošću, žari i pali u svim segmentima i
nivoima života, i jako je gadljiva na
sve što nosi prefiks plebs,te u skladu sa time,tom istom ukida svaku mogućnost
da spozna išta više no što je pijačni barometer ili extremno silikonizirani protptip nove Venere.
Ipak svako ko ima
bez obzira što ne ume,vrlo ležerno
će se pojaviti na bilo kom javnom događaju kulturnog ili umetničkog sadržaja,
bez trunke griže savesti,makar kad ostane nasamo sa sobom,što svojm nivoom
svesti nije ni zaslužio niti opravdao balgodet koja mu je nekim proviđenjem predodređena.
A o prepoznavanju lepote, ne treba ni govoriti
